Beograd, Oktobar 2010.
Ocene koje su se poslednjih dana često mogle čuti od predstavnika vlasti, većeg dela nevladinog sektora, ali i zvaničnika EU, kako će održavanje „Parade ponosa“ u Beogradu poslati poruku da je Srbija dostigla određeni (visok) nivo poštovanja ljudskih prava i tolerancije, pokazale su se kao diletantske. Parada ponosa poslala je nekoliko poruka o Srbiji, a ni jedna, na žalost, nije pozitivna.
Izgleda da su bili u pravu oni koji su predlagali da se “Parada ponosa” nazove “paradom srama” jer su zbivanja na beogradskim ulicama jedna velika sramota. Ne zbog javnog slavljenja homoseksualizma, već zbog toga što su svi akteri parade (organizatori, vlast, protivnici parade) znali šta će se dogoditi, a ipak su tvrdoglavo “učinili sve” (omiljena fraza naših ministara) da se očekivani scenario realizuje do kraja.
Normalnom umu je neshvatljivo da najednom (u poslednjih par godina) relativno mali broj homoseksualaca u Srbiji toliko snažno insistira na uličnom reklamiranju svoje seksualne opredeljenosti, da se evropejstvo Srbije ocenjuje prema uspehu održavanja gej parade, a da protivnici parade, koji se navodno zalažu za zaštitu tradicionalnog morala, svoje nezadovoljstvo ispoljavaju mržnjom, nasiljem, podmetanjem požara i sukobima s policijom.
Na “Paradi ponosa” pojavilo se oko hiljadu građana, od kojih je bar stotinak poznatih heteroseksualaca koji su došli da podrže paradu iz neseksualnih pobuda. Ta mala grupa ljudi izvela je na ulice glavnog grada pet-šest puta više policajaca sa hamerima, konjicom, suzavcem i ostalim borbenim sredstvima, kao i nekoliko hiljada huligana koji su u “Paradi ponosa” našli povod i opravdanje za ispoljavanje svoje ekstremne agresivnosti. Pogrešno je, ipak, zaključiti da su homoseksualci, kao prvi akteri u ovom lančanom procesu, jedini ili najveći krivci za haos koji je nastao u Beogradu. Oni su lokalna filijala veoma moćnog svetskog gej lobija i ubeđeni su da se bore za pravu stvar. Nisu ni “rušitelji Beograda” najveći krivci za sramotu koja nam se dogodila. Huligani koji su izašli na ulice da “razbiju pedere” takođe su ubeđeni da se bore za prave vrednosti. To su ekstremisti kojih ima u svakom društvu, s kojima se treba kontinuirano obračunavati, ali ne samo represijom, već i opštim društvenim napretkom koji smanjuje broj nezadovoljnih i agresivnih građana. Treći akter “Parade ponosa”, društveno najmoćniji, a time i najodgovorniji za ono što se dogodilo u Beogradu je - vlast. Pritisnut od strane EU partnera da se parada homoseksualaca mora održati (Ivica Dačić nedavno izjavio da je održavanje te parade tema svakog sastanka sa zvaničnicima EU, a prisustvo Vensana Dežera na paradi je to potvrdilo), a verovatno i finansijski stimulisan od strane gej lobija, režim Borisa Tadića odlučio je da ove godine ne bude promišljen kao prošle, kada je neutralnim stavom prema paradi nagnao organizatore da od nje odustanu. Vlast je ovog puta faktički bila suorganizator parade. Izvesna budžetska sredstva data su za njenu organizaciju. Republički ministar se stavio na čelo parade (i prigodan govor održao). Režim saobraćaja u Beogradu promenjen je još dan pre parade, a ogroman broj policajaca se rasporedio na ulicama, što nije bio slučaj ni kada su dolazili predsednik Rusije i potpredsednik SAD. Režimski mediji su izveštavali o “Paradi ponosa” kao o sajmu cveća. Sve u svemu, vlast je ignorisala negativno mišljenje većine građana Srbije o manifestaciji koju će homoseksualci organizovati, bila je njen suorganizator, i time je ogroman broj ljudi dovela do revolta. Ako osam miliona ljudi u Srbiji ne podržava održavanje gej parade u Beogradu, i revoltirano je postupcima režima koji na razne načine pomaže organizatorima parade, logično je da će se na ulicama pojaviti osam hiljada onih koji svoj revolt znaju da iskažu samo pesnicama, kamenicama i molotovljevim koktelima.
“Parada ponosa” nam je poručila da u Srbiji još nema građanske tolerancije kakva postoji u većini zapadnih zemalja. Poručila je i da se u Srbiji već dve decenije ne smanjuje zabrinjavajući broj ljudi sklonih nasilju svake vrste. Poručila nam je i da Srbija ima vlast koja je spremna da ignoriše stav većine građana i da ga podredi zahtevima koje isporučuju centri moći sa Zapada, što dovodi do situacija koje nas još više kompromituju u očima Evrope u koju želimo da se integrišemo.
Da li je režim shvatio poruke koje je beogradska “Parada ponosa” poslala? Sudeći po prvim izjavama funkcionera i (represivnim) reakcijama državnih organa na ulične nerede - izgleda da nije. Vlast Borisa Tadića danas je videla samo huligane s kojima se treba obračunati. I ništa više. Zbog toga će verovatno vrlo brzo i snažno dobiti potvrdu da zakon akcije i reakcije nije samo lekcija iz fizike već i vrlo česta tendencija u društvenim procesima.