Novembar 2014.
Na društvenim mrežama se ovih dana može videti grafika koja objašnjava da je od ukupno 6.770.000 glasača na predsedničkim izborima 2012. godine za Tomislava Nikolića glasalo 1.570.000, odnosno da za njega nije glasalo 5.200.000 glasača. Nećemo ulaziti u detaljnu proveru ispravnosti napisanih brojeva.
U komentarima te grafike često se osuđuju izborni apstinenti kao osobe koje su posredno dovele naprednjake na vlast, a posebno takozvani "beli listići" i javne ličnosti koje su pozivale građane da preko njih pokažu nezadovoljstvo ukupnom ponudom na političkoj sceni (najčešća meta takvih kritika je dr Vesna Pešić). Među komentatorima ove vrste najviše je aktivista Demokratske stranke, čak i visokih funkcionera, a zatim i građana koji su iskreno protiv aktuelne vlasti pa i protiv svakog za koga im se učini da je makar posredno pomogao naprednjacima da dođu na vlast.
Istini za volju, treba podsetiti na sledeće činjenice:
1. Redovni termin predsedničkih izbora je bio 2013. godine. Predsednički izbori su raspisani 2012. godine isključivo voljom Demokratske stranke i Borisa Tadića, koji je sebi "skratio mandat". Da Demokratska stranka nije povukla taj potez, 2012. godine bi bili održani samo parlamentarni izbori, a rezultat tih izbora je bio takav da je dotadašnja vladajuća koalicija DS-SPS zadržala većinu. Boris Tadić bi kao predsednik, šahovski rečeno, imao bele figure (i ustavna ovlašćenja) da presudno utiče na formiranje nove vlade. Aleksandar Vučić bi bio i ostao poraženi kandidat za gradonačelnika Beograda. Da li su apstinenti na izborima i "beli listići" odgovorni za raspisivanje prevremenih predsedničkih izbora? Jasno je da nisu. Na predsedničkim izborima koji su im nametnuti, oni su samo poslali poruku dotadašnjem vladaru šta misle o njegovoj vlasti, njegovim rezultatima, a možda i protivustavnom pokušaju da se domogne trećeg mandata. Već je izlizana fraza, ali je treba ponavljati: u vezi predsedničkih izbora 2012. godine, mnogo manje se može govoriti o pobedi Tomislava Nikolića, a mnogo više o porazu Borisa Tadića. O Vučiću se tada nije ni odlučivalo.
2. Demokratska stranka je nakon gubitka vlasti 2012. godine pokazala mnoge slabosti i nesposobnost da se snađe u ulozi opozicije. Umesto da se prvenstveno bavi kritikom nove vlade, Demokratska stranka se u dužem periodu bavila sama sobom. Unutrašnje podele i afere su isplivale na površinu, a došlo je i do formalnog cepanja te stranke. U takvim uslovima, praktično u odsustvu opozicije, Aleksandar Vučić je na izborima 2014. godine uzeo apsolutnu vlast i presudno uticao na stanje u društvu koje sada imamo.
Zbog svega navedenog, vrlo je ružno, a još više razočaravajuće videti da ni dve godine nakon dolaska Tomislava Nikolića na mesto predsednika Srbije mnogi članovi Demokratske stranke nisu svesni sopstvene odgovornosti za takav razvoj događaja, već i dalje traže krivce u izbornim apstinentima i "belim listićima". Možda baš zbog izostanka istinskog i iskrenog suočavanja sa sopstvenom političkom odgovornošću tako sporo teče regeneracija Demokratske stranke, a time i čitave opozicije.
---------------------------------------
Autor ovog teksta napisao je u aprilu 2011. godine tekst "Utrnula glasačka ruka" kojim je skrenuo pažnju tadašnjoj vlasti Demokratske stranke u čemu greši i kakvu sudbinu može očekivati.